Пут до Таре, лета 2009. године
Пошто смо пре две године апсолвирали најкраћи пут до Таре, преко Дебелог Брда*, решили смо да овога пута мало околишамо па и по цену вишка од педесетак километара. После сат времена остависмо Ваљево иза нас, а мало пре тога и Ибарску магистралу. За дивно чудо, по путу се одвијала мирна вожња од 50-60 km/h - ваљда су људи почели мало да пазе на своје аутомобиле (ако већ неће на своје главе).
Сва срећа да нас је ухватио зелени талас кроз Ваљево, иначе је могло да се деси да нас пут одвуче до манастира Лелића и Ћелија, па до кањона реке Градац, а онда бисмо још негде успут и ручали, па бисмо онда скокнули до Бранковине, и ко зна када бисмо уопште и стигли до Таре. Овако, задржасмо правац Тара, а Ваљево - спреми се!
На градској раскрсници смо ухватили правац ка Лозници, форсирајући Осечину. Природније …

Početkom februara imao sam veliku čast da ispred turističke agencije Magelan Corporation ugostim i budem domaćin u Novom Sadu dvoma umetnika iz dalekog Japana. Ovo im nije prvi put u Srbiji i Novom Sadu, ali do sada nisu imali vremena i prilike da se upoznaju sa mojim gradom, te se nešto moralo poduzeti povodom toga. Smestili su se u prelepo izgrađen i potpuno nov hotel Centar, iz kog su imali izvanredan panoramski pogled na Novi Sad i koji su sa uživanjem skicirali jedno jutro. Proveo sam ih kroz centar grada, ispričao im koliko sam znao, ali ono što je njih stvarno zanimalo su mi otkrili tek kada smo izašli iz Dunavskog parka. Rekli su mi da žele da vide Dunav i našu čuvenu tvrđavu. Oduševio sam se kada mi je gospodin Komatsu rekao da je još u Japanu našao knjigu o Petrovaradinskoj tvrđavi i da ima veliku želju da je …